Kategorija: Istorijski ─Źas

Sto godina od bitke na Kajmak─Źalanu

Četvrtak, Avgust 11th, 2016

Stazom smrti i neopisive patnje srpski vojnici su napustili domovinu u zimu 1915. godine. Na toploti gr─Źkog i afri─Źkog sunca ┼żivot se vratio u izmu─Źena tela, ruke su dovoljno oja─Źale da podignu pu┼íku, da zamahnu bajonetom. Nahranjeni i obu─Źeni, ponovo su se na┼íli na frontu, ┼żeljni bitke, ┼żeljni domovine.


U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov. Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, ve─ç 2,521 metar visoka planina Nid┼ża, na granici Gr─Źke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine, sa stalnim pogledom na prete─çe cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu se uzdizao ÔÇťBorisov gradÔÇŁ, utvr─Ĺenje sa─Źinjeno od nepreglednih redova rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno uprtog u nebo, stra┼íni planinski vrh Kajmak─Źalan bio je ÔÇťKapija slobodeÔÇŁ. Na tim stenama je po─Źinjala Srbija, na tim padinama oki─çenim bodljikavom ┼żicom bio je prag domovine.


Vrhovna komanda je naredila juri┼í 12. septembra 1916. godine. Osamnaest dugih dana Kajmak─Źalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla. Nebrojeno puta srpski vojnici su juri┼íali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu ┼żicu i ostajali da vise razapeti na njoj, poko┼íeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su pri─Źali da je na vrhu vladao toliki haos da se te┼íko razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa pu┼íaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi dr┼żali ┼ílem na glavi, jer je on bio sve ┼íto ih je razlikovalo od bugarskih vojnika. Kona─Źno, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planinskog vrha. Bio je ni┼żi za ─Źetiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvr─Ĺenje je bilo u ru┼íevinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su jo┼í bili posednuti Bugarima, koji su ga─Ĺali srpske polo┼żaje, nadaju─çi se da ─çe ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke ┼áumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj SkopljaÔÇŽ svi su u suzama ljubili zemlju kada bi se kona─Źno uspentrali na vrh. Odatle nije bilo nazad, samo napred, ka svojoj ku─çi, ┼żenama, deciÔÇŽ


U narednim danima ─Źitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su be┼żali u haosu, ostavljaju─çi za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove. Pao je i Bitolj, prvi oslobo─Ĺeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i sme┼ítena u kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim ┼żivotom otvorili.


Posle rata na Kajmak─Źalanu je podignuta mala kapela i spomen obele┼żje srpskim herojima. U kapeli je sme┼íten ─çup u koji je polo┼żeno srce Ar─Źibalda Rajsa (Archibald Reiss). ┼ávajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmak─Źalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek le┼żi sa njima…



Spomen obele┼żje danas je o┼íte─çeno, ruinirano. Sa kapele je ukradeno Pupinovo zvono, dar velikog nau─Źnika Mihajla Pupina. Ista ona trava koja prekriva jo┼í uvek nera┼í─Źi┼í─çene ostatke topova, ┼ílemove i zar─Ĺale bajonete osvaja i ovo mesto se─çanja. Srpske vojnike polako svi zaboravljaju, ─Źak i oni koji nikad ne bi smeli, njihovi ro─Ĺeni potomci, njihova Srbija za koju su dali ┼żivot. Ali, ─Źak i ako se to desi, ako ove heroje svi zaborave, jedan spomenik ─çe pamtiti i zauvek stajati. Gordi i visoki Kajmak─Źalan, Kapija srpske slobode.

(tekst napisao Aleksandar,  Forum Arheo amatera Srbije)


“Izletnik” je polo┼żio venac u kapeli i poklonio se senima palih junaka u spomen kosturnici na Kajmak─Źalanu ( na turskom jeziku: beli vrh), na 2521 m, 11.8.2016.

Posveta ┬áAleksandra Kara─Ĺor─Ĺevi─ça na spomen kapeli.



Kajmak─Źalanska uspavanka


Spavaj,

srpski vojni─Źe

na belom vrhu,

Kajmak─Źalanu.


Neka ti san

ne remete koraci onih

koji se klanjaju

senima tvojim.


Neka te ne boli

nezahvalnost onih

koji su te

zaboravili.


Spavaj!


Kroz svaku suzu

nad tvojom ve─Źnom ku─çom

nastavljaš svoju mladost

i prekinute snove.


Spavaj!

I hvala ti!



Povodom sto godina legendarne bitke na Kajmak─Źalanu, bez koje dana┼ínje Srbije ne bi ni bilo, ┬ápesmu napisala Anka Stanoj─Źi─ç na samom Kajmak─Źalanu, 11.8.2016.

Obedska bara, Kupinik i Kupinovo

Subota, April 24th, 2016

Polazimo nešto kasnije zbog izbora. Vodi Slavica, vozi Vlada.


Celog dana ki┼ía ne─çe prestati. Hladno je, ali je raspolo┼żenje u autobusu odli─Źno.


Sti┼żemo u Kupinovo. Pauza za kafu u etno restoranu ÔÇ×┼áanacÔÇť.



─îas istorije:

Kupinovo je jedino sremsko selo koje je bilo kraljevski grad. Naime, u njemu su ostaci grada Kupinika, sedi┼íta srpskog despota ┬á─Éur─Ĺa Brankovi─ça. Turci su ga 1521. godine osvojili i spalili. ─Éura─Ĺ Brankovi─ç bio je unuk kneza Lazara (sin njegove ─çerke Mare i Vuka Brankovi─ça). Njegove sinove, polubra─çu Grgura i Stefana Brankovi─ça, 1441. godine je sultan Mehmed II je dao oslepiti. Samo tri godine kasnije, ├Éura─Ĺ Brankovi─ç je uz pomo─ç Ma─Ĺara povratio zemlju Ra┼íku i u┼íao u Smederevo. Kad je 1456. umro, nasledio ga je jedini sin koji nije bio slep, Lazar. On je brzo umro, bez naslednika, pa je na presto 1458. godine do┼íao slepi Stefan Brankovi─ç. Ali ve─ç naredne godine Stefan Brankovi─ç je prognan iz Srbije, najpre u Hrvatsku, gde je ┼żivela njegova sestra udata za tamo┼ínjeg grofa, pa u Albaniju, gde je imao ro─Ĺake i gde se 1460. godine o┼żenio Angelinom, svastikom Skenderbega. ┼Żiveo je u siroma┼ítvu, podi┼żu─çi decu ├Éor─Ĺa i Jovana, budu─çe srpske despote, i ─çerku Maru. Umro je 1476. godine. Osam godina posle smrti njegove mo┼íti su bile jo┼í cele. Angelina ih je sa sinovima preko Be─Źa i Budima prenela u Kupinovo i polo┼żila ih u tamo┼ínju Crkvu Svetog Luke.


Angelina Brankovi─ç je u Kupinovu je sagradila crkvu posve─çenu Svetom Luki da bi u nju polo┼żila mo┼íti svog supruga Svetog Stefana Slepog. Crkva je poznata me─Ĺu seljanima kao Despotska crkva. Sagra─Ĺena polovinom XV veka, ona je najstarija pravoslavna crkva severno od Save i Dunava. Godine 1521. Turci su do temelja razru┼íili Kupinovo i tom prilikom je stradala i Crkva svetog Luke.


Danas je crkva zajedno sa baroknim ikonostasom Jakova Orfelina iz 1780. godine zakonom zaštićena. Ikonostas nikad nije restaurisan.


Najstariji deo sela je sa─Źuvan i za┼íti─çen kao Etno-selo i tu se nalaze neke od najstarijih ku─ça u Vojvodini, koje su zakonom za┼íti─çene kao kulturna dobra Srbije. Ima ku─ça sa po─Źetka XIX veka koje su pravljene od pletari sa tr┼í─Źanim krovom. Ku─çe imaju tremove i doksate sa drvenim stubovima i arkadama. Tipi─Źan primer narodnog graditeljstva je ku─ça porodice Putnik.


Slušamo Peru pod kišobranima. Hladno je i pljušti kiša


Specijalni rezervat prirode Obedska bara lu─Źno se prostire izme─Ĺu sela Obre┼ż i Kupinovo. Njenim potkovi─Źastim koritom dugim 14 km davno je tekla reka Sava, koja je, napustiv┼íi ga, formirala dva najtipi─Źnija meandra na ─Źitavom svom toku, Orla─Źu i Kupinski kut. Ovaj ─Źuveni barsko-mo─Źvarni kompleks je drugo u svetu zvani─Źno za┼íti─çeno prirodno dobro. Najve─çu vrednost bare ─Źini autenti─Źni splet mrtvaja, bara, okana sa jo┼í uvek o─Źuvanim specifi─Źnostima┬á kao ┼íto su: stoletne me┼íovite ┼íume hrasta lu┼żnjaka, kolonija ptica mo─Źvarica i brojne prirodne retkosti. Ovo je carstvo ptica, pti─Źja metropola sa 222 pti─Źje vrste.


Slaviša vodi pola grupe na katamaran

dok druga polovina gleda film o Obedskoj bari.


─îeka nas Obre┼żje, restoran ÔÇ×Mali rajÔÇť i┬á solidan ru─Źak


A mo┼że se i zaplesati


Nazdravimo za sve lepo!


Boj─Źinska ┼íuma, carstvo jelena, divljih svinji, lisica.


Pauza uz vatricu za kafu i knedle sa šljivama


Recituju Slobodan i Mileta (snimila Slavica Beri─ç)


Vra─çamo se sa sur─Źinske strane aerodroma.


(Slika i pi┼íe prim. dr Anka Stanoj─Źi─ç, pomogle Zorica Bogosavljevi─ç i prim. dr Ljiljana Suri─ç Lambi─ç)

IZLET KREIRALA I REALIZOVALA

Slavica Beri─ç

Novinar -┬á ─Źlan predsedni┼ítva IZLETNIK-a

Na kafi kod kneginje Ljubice

Subota, Mart 5th, 2016

Evo nas pred konakom knjeginje Ljubice, naljepšom zgradom u Beogradu,


kojoj parira samo Milo┼íev konak u Top─Źideru.


Na odseku za termodinamiku Ma┼íinskog fakulteta izu─Źava se kao primer izuzetnih termodinamskih re┼íenja, leti je hladna, zimi topla.



Monodrama “Na kafi kod kneginje Ljubice” izvodi se u autenti─Źnom ambijentu Konaka kneginje Ljubice. Kroz ┼żivotnu ispovest kneginje Ljubice Obrenovi─ç, posetioci na upe─Źatljiv na─Źin mogu upoznati prvu vladarku obnovljene Srbije, ─Źuti ─Źinjenice o najzna─Źajnijim doga─Ĺajima iz vremena kneza Milo┼ía Obrenovi─ça, saznati detalje o odnosu kneza Milo┼ía i kneginje Ljubice, njihovom bra─Źnom ┼żivotu, kne┼żevim neverstvima i drugim zanimljivostima iz privatnog ┼żivota.



Autor teksta monodrame i scenarija je Nataša Popovska, viši kustos Muzeja grada Beograda. Monodramu izvode:

Petkom ÔÇô Marijana Kraker

Subotom ÔÇô Nata┼ía Popovska


Njena dru┼żbenica Verka prinosi nam kafu sa kockicom ┼íe─çera i ratlukom dok pa┼żljivo slu┼íamo kneginju. Treba do┼żiveti sa koliko topline i ljubavi za pri─Źu koju nam prenosi ona izvodi ovu monodramu, sa koliko prirodnosti nam kao doma─çica u konaku pokazuje svoj dom i svoje uspomene.


(slika prim.dr Anka Stanoj─Źi─ç, osim poslednje, zvani─Źne fotografije)