Kategorija: Novembar, 2014

Sokolov lov

Subota, Novembar 29th, 2014
“Izletnik” je uvek imao kreativnu maštu pa svojim članovima priređuje doživljaje za pamćenje.
Ne viđa se baš svaki dan let sokola ni njegov lov. Sokolara danas ima jako malo, Tibor Buza jedan od retkih koji radi sa sokolovima. Jedan soko vredi oko 30 000E. Dobro ste pročitali. A može vredeti i 7 puta više.


U pustari blizu Čoke Tibor nam pokazuje pripremu sokola za lov.


Elegantni sokolov let


Živom jarebicom mami sokola u lov


Soko se obrušio na jarebicu


Brzo je onesposobljava i gosti se.


Tibor vraća sokola u bazu


Svako bi se želeo slikati s elegantnom pticom. Keti je dugo čekala ovu priliku.



Jedna dama reče, poseban je osjećaj držati na ruci nešto vredno 30000 E :)


IZLET KREIRALA I REALIZOVALA

Radmila Katalina – Keti,

Predsednik IZLETNIK-a

(snima i priča  prim. dr Anka Stanojčić)

Čoka nekad i sad

Subota, Novembar 29th, 2014
Plavičasto jutro vodi nas u Čoku, na severu Banata.


U Čoki nas čeka Igor Savićević, profesor istorije umetnosti, prepun  priča koje pokušavamo upamtiti.


Vodi nas prvo na disnotorski doručak u Sanad, kod porodice Subotin


a zatim u pustaru pored Čoke, na susret sa sokolarom Tiborom Buza i njegovim sokolovima.


Čeka nas Čoka, varošica koja pamti sjajne dane kada su njenim životom rukovodile porodice Marcibanj pa Lederer. Kada su braća Marcibanji kupili grad, Čoka je bila tek oslobođena od Turaka, unazađena i razrušena. Stanovništvo je bilo malobrojno, pretežno srpsko, oko dvesta domova. Marcibanji su odmah nakon svog dolaska naselili Mađare iz okoline Segedina i Prekodunavlja. 1806. godine, naseljavaju i Slovake. Bez obzira, što ova grofovska porodica već skoro vek i po ne obitava u našoj sredini, tekovine njihove obnove se i danas osete. Ruže se i dalje gaje, potomci naseljenih Mađara i Slovaka pod njihovim patronatom i dalje pričaju legende “ … bila jednom tri brata …” (I. Savićević).































Igor nas vodi u stari park oko dvorca.
Zgrada dvorca u Čoki dominira širokim i prostranim ulicama ove severno-banatske varošice. Okružuje ga prostrani, nekada brižljivo, i s pažnjom negovan park. Park je zajedno sa dvorcem do 1960. godine bio ograđen metalnom ogradom i predstavljao je svojevrstan “zabranjeni grad” za sve Čokane. Na sednici Stručnog saveta Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, od 24. 9. 1984. godine, odlučeno je da se Stari dvorac u Čoki stavi pod zaštitu zakona! Ova odluka se sve manje poštuje, pa stoga ponos Čoke i okoline izgleda više nego jadno. Park je u još težem stanju, a stoletni hrast uveliko propada.
Najobrazovaniji od braće Marcibanji je bio Ištvan, poznat kao istaknuti političar i funkcioner Temišvarskog okruga. Po njemu je ustanovljena Marcibanjijeva nagrada za naučna dostignuća u Budimpešti, a dodeljivala se mladim i nadarenim ljudima širom Ugarske Kraljevine. Pomagao je, kao imućan čovek, mnoge fondacije i udruženja. Njegov grob se i danas nalazi u čokanskom parku iza Dvorca, zaboravljen i zapušten (I. Savićević).


Dvorac u Čoki se najviše vezuje za porodicu Lederer. Braća Artur i Karolj su završili posao započet pre više od jednog veka, i od Čoke stvorili još lepše i veće poljoprivredno dobro. Imali su sve što se u ono vreme poželeti moglo. Dvorac iz bajke, poslugu, prve automobile, punokrvne engleske konje, park iza svoga Dvorca, u njemu teniske terene, staklenik (botaničku baštu), fontane; zatim Vinariju sa vinskim podrumom, suvlasništvo nad Industrijom mesa, fabriku alkohola i špiritusa, proizvodnju sira i mlečnih proizvoda, neverovatnu izvoznu sposobnost (izvozili su ruže u Holandiju?!) i 9.500 katastarskih jutara zemlje.
Divimo se lepom dvorcu porodice Lederer.  Sa desne strane dvorca nalazi se prelepa terasa, koju nose masivni ukrašeni stupci, sa ogradom od kovanog gvožđa. Ispod terase je takozvani kolski ulaz, ispred kog su pristajale kočije, saonice ili pak motorna vozila, koja su nakon toga odlazila na desnu stranu ka štalama i garaži (I. Savićević).

Mnogi pamte Industriju mesa Čoka. Danas se vide samo tužni tragovi.


Pauza za kafu u gradskoj gostioni Ždrebac.


Idemo u lepu katoličku crkvu, klasicistički Hram Sv. Trojstva, građen 1791-1802. Na ulazu je grb porodice Marcibanj. Iznad sakristije je oratorij, odakle su Ledereri posmatrali službu.


Ispod crkve je kripta porodice Macibanj i Lederer, a  reljefni  spomenici su sa strane oltara.


Na zidovima su vredna umetnička dela, među njima Sv. Ana koja uči Mariju.


Sada ćemo na ručak u Sanad, pa se pozdravljamo s ljubaznim domaćinima i Igorom. Doći ćemo opet!


IZLET KREIRALA I REALIZOVALA

Radmila Katalina – Keti,

Predsednik IZLETNIK-a

(pričaju  Igor Savićević i Anka, snima prim.dr Anka Stanojčić)

Disnotor u Sanadu

Subota, Novembar 29th, 2014
Idemo na svinjski disnotor (svinjokolj) u selo Sanad u Banatu.

Selo Sanad, 4 km od Čoke, prvobitno selo ribara, pominje se od  1247. Prema legendi, Sanad je dobio ime po lepoj ribarevoj kćeri Sandi, koja se zbog nesrećne ljubavi udavila u Tisi. U spomen na nju ribari svoje naselje nazvaše Sanad.


Osnivač Sanada je porodica Subotin. Na ulazu u dom okačeni su svinjski specijaliteti.


U domu Subotin zidove krase priznanja sa brojnih kulinarskih takmičenja.


Danas je kuvao Novica, pobednik u mnogim kulinarskim takmičenjima, ali i u sportu “ekstremno ravničarenje”.
On nam prepričava banatski disnotor, koji se uobičajeno izvodi 29.11. Celi postupak traje jedan dan (dis = svinja, mađarski).


Za doručak imamo pite sa sirom,


kobasice: pirindžara, dimljena kobasica, a tu su i čvarci, rebarca, kiseli kupus,


pa pržena džigerica.


Nastavljamo u obilazak Čoke, pa ćemo se vratiti na ručak.  Prvo će nam poslužiti odličan disnotorski paprikaš



sledi sarma ispod sača (odlična)



a za kraj kiflice sa salom (salčići).


Ponećemo sobom  svinjske “suvenire” da i naši ukućani nešto domaće i ukusno probaju


IZLET KREIRALA I REALIZOVALA

Radmila Katalina – Keti,

Predsednik IZLETNIK-a

(snima i priča prim.dr Anka Stanojčić)